U selu Kajtasovo, u netaknutoj prirodi, živi bračni par Stanković koji je prodao sve što je imao u rodnom Vršcu i sad uživa na svom imanju i gostima na rubu Deliblatske peščare. Zamislite da živite u kući do koje poštar ne donosi račune za struju, vodu, telefon i grejanje, da se pritom budite uz cvrkut barskih ptica koje preleću vrbe, a oko vas netaknuta priroda, koja u ovo doba godine buja. Da li biste bili srećni?

Snežana i Sava Stanković, bračni par koji je pre nešto manje od deceniju napustio rodni Vršac, sreću i mir pronašli su na ulazu u selo Kajtasovo, kraj mrtvaje reke Karaš, na salašu koji su nazvali „Zeleni dvor”.

– Salaš se nalazi na kraju sveta pa još malo iza – kaže u šali Snežana. Određenije, na rubu je Deliblatske peščare, gde u krugu od 50 kilometara nema ni jednog zagađivača. Prve godine novog milenijuma kupili su kućicu sa livadom od skeledžije koji je nekada prevozio seljake sa njiva sa jedne na drugu stranu reke, a potom su je dogradili i prilagodili svojim skromnim potrebama.



Povratak prirodi


Preživeli smo inflaciju, bombardovanje i izgubili puno novca, a onda smo jednostavno „pukli” od takvog života i jednog dana odlučili da sve prodamo i vratimo se prirodi. Čim smo ugledali ovo mesto, oboje smo znali da je to – to. Ovde imamo sve što nam treba. Beremo pečurke, luk, šargarepu, skupljamo orahe, a riba ima „kol’ko hoćeš”. Od bilja, kojeg ima u izobilju, pravimo razne vrste rakija (orahovaču, travaricu…), likera (recimo od belog bora) i čajeva, a kupujemo samo ono što je neophodno – objasnila nam je uvek nasmejana domaćica.


Ako ste se ikada, igde van svog doma odmah nakon prvog stiska ruku osetili kao da ste kod kuće – a utisak vam se produbi posle popijene domaće travarice – to je nepogrešiv znak da ste na pravom mestu. Ako vam ne smeta da donesete vodu iz bunara ili da nasečete drva da biste se u hladno veče zgrejali uz „smederevac”, doživećete sve one „male velike stvari” na koje smo svi odavno zaboravili.


Gosti u „Zelenom dvoru” su zaljubljenici u prirodu i po principu dobre volje. Sami donesu šta žele da im se spremi, ili jedu ono čega ima u kući. Svako učestvuje u troškovima domaćinstva, radi, pomaže, sve shodno ličnim mogućnostima. U dva bungalova i jednoj dozidanoj prostoriji uvek će se naći mesta za one koji vole druženje uz pecanje ili vožnju čamcem, a želeli bi da prenoće ili ostanu malo duže.


Struje ima samo u glavnoj kući i dobija se iz jedne solarne ploče, što je dovoljno da se napune mobilni telefoni, malo sluša muzika, i u večernjim satima pogleda neki film na majušnom televizoru.



Ljubimac salaša je magare Bata, koje je ovom reporteru skinuo sat sa ruke i izvukao zubima mobilni telefon iz džepa.

– Ne znam ko ga je to naučio, imamo ga tek dva meseca. Mora da je radio u nekom cirkusu. Veoma je miran, pa ga deca najviše vole – kaže Sava.



Imali su na salašu i sto koza, od čijeg mleka su pravili sir, ali ih je neka bolest sve pokosila, i to je, kaže Snežana, bio jedan od najtužnijih događaja otkada su se doselili. Sada žive od Savinog ribarenja i onoga što zadovoljni gosti ostave.


– Kod nas dolaze doktori, sudije, glumci, pevači… i svi se na ulasku u Salaš „presvuku” u obične ljude. To je jedini uslov da se svi osećamo dobro. Stranci koji na dvotočkašima navrate, jer se nalazimo na biciklističkoj karti sveta, prvi put probaju naš domaći hleb sa orasima i raznim semenkama, ili onaj od kukuruznog brašna, pa to dugo prepričavaju, kao i utiske o ukusu pljeskavica od ribe ili čorbi od koprive koju prethodno sami naberu.



Još se prepričava i anegdota kako je jedan naš poznati glumac zasmejavao goste tri sata, toliko da su slušaoci padali sa klupa oko stola i plakali od smeha, a onda je mirno oprao sve sudove iskorišćene za posluženje, iako je kasnio na probu dva sata, priča dalje Snežana.



Prošlog leta su u gostima imali grupu arheologa koja je iskopavala na obližnjem lokalitetu Dupljaja. Pronašli su ćup pun starog novca, prstenja i narukvica. Snežana je imala tu privilegiju da, kao prva žena posle nekoliko vekova, uz odobrenje šefa ekipe, na rukama i prstima oseti, na kratko, nakit iz ćupa.



Bez zvaničnog cenovnika



Opštinske vlasti uporno pokušavaju da ih „udenu” u lokalnu turističku ponudu, ali bez uspeha, jer oni se protive globalnom industrijskom turizmu. Snežana je radila u ugostiteljstvu deset godina i zna da iskoristi sve iz prirode: razne pečurke, puževe, koprivu i drugo divlje rastinje, a glavni specijalitet su joj hlebovi. Svakog jutra ih umesi nekoliko vrsta.



Za usluge koje ovo mesto pruža ne postoji zvanični cenovnik. Gost sam oseti kako i koliko da se oduži. Pa i ako nemate da platite jednom, imaćete drugi put, jer kome se svidi, sigurno će se vratiti u „Zeleni dvor”.



– Ko dođe na naš salaš i svidi mu se, on je prijatelj naše kuće. Plaćanje nije obaveza, i ljudi to ne mogu nikako da shvate. Stalno su opterećeni cenom usluge. Mi im govorimo da budu opušteni i dođu samo da se družimo. Naravno da nam znači da od primljenog novca kupimo brašno, kvasac, neke začine, da popravimo kuću ili bungalove, dokupimo krevete i ćebad, ali to nije uslov da se dođe – objašnjava Sava, a Snežana dodaje: „Volimo da se družimo, i nismo pobegli iz grada zbog ljudi već zbog gradskog načina života”.



Pre nekoliko godina, Sava je preživeo dva teška infarkta, a odmah potom je Snežana imala moždani udar. Jedva su povratili zdravlje. Od tada, vrata njihovog „dvora” su otvorena za svakog gosta dobronamernika. Svake godine u julu, za tri dana ovde prođe oko hiljadu ljudi koji uz pesmu i dobro raspoloženje u zelenoj oazi zajedno sa domaćinima proslave novi život.



Kako stići


Ima nekoliko načina da se stigne do salaša „Zeleni dvor”. Kad od Bele Crkve krenete ka Kovinu, u Kajtasovo skrenete kod „Đavoljeg mosta” na kanalu Dunav –Tisa – Dunav. A u Kajtasovu već svako zna gde su Stankovići: iza sela skrenete desno, prođete livadu i bagremovu šumicu i – eto ga salaš. Možete doći i iz pravca sela Grebenac, rodnog mesta Vaska Pope.


SNEŽANA I SAVA STANKOVIĆ

KONTAKT TELEFON:
064/ 232-74-50
VEROVATNO JOŠ VAŽI !?